Slikarka beleži mahune poljskog maka, kojima je bila opčinjena od malena lutajući poljima, kao i reprodukcijama Moneovih slika gde u pretežno zelenom polju vire jarkocrveni cvetovi poljskog ukrasnog maka. Oduvek joj se činilo da je nemoguće zabeležiti tu krv crvenu boju na platnu i da samo priroda može da nam priredi takav prizor. Autorka zato ovde koristi čistu pigmentisanu crvenu boju direktno iz tube. Zatim njom dočarava mlade latice koje tek izlaze iz mahune, tek „progledale“, i ni sa čim još uvek oštećene, pa tako je i njihova boja sveža i opojna. One su simbol svežine, novog početka, mladosti. Baš priroda cvetova maka nas podseća da sve lepo kratko traje. On je u svetu biljaka poput leptira koji nakon što se gusenica u njega preobrazi živi samo 2 dana i sve vreme živi punom svojom lepotom. Tako i ovaj cvet tananih latica brzo vetar uništi.. Mlada biljka zauzima centralnu poziciju u kompoziciji i ovladava prostorom kao nekakav totem, držeći posmatračevo oko isključivo na sebi, a sve oko njega postaje „nepostojeće“ usled inteziteta crvene boje koja privlači svu pažnju. Zato autorka i u svom slikarskom postupku „zapostavlja“ i ostavlja nedovršenim (ne ulazi u detalje) okolne stabljike i ostale biljke smatrajući ih ovde samo „pratnjom“ ovog veličanstvenog pupoljka.